DVOKUGLARA

klasičnog ili bok položaja cevi, višestruko je skuplja od
lovačkog karabina i sa pravom se smatra "kraljicom" lova na krupnu divljač, mada uz određene uslove. Prednost dvokuglare je značajna tamo, gde je veoma važno opaliti drugi metak neposredno posle prvog. To je, pre svega, u šumskim lovovima na divlje svinje, zatim na opasnu divljač ili kao tropsko oružje, gde je važniji drugi hitac opaljen neposredno posle prvog, nego treći ili četvrti hitac iz karabina, čije je repetiranje mnogo sporije, što može da bude odsudno. I u grupnom lovu divlje svinje (u hajkama), a pogotovu u lovu na opasnu /medved!/ ili tropsku divljač, puca se iz blizine, tako da je dvokuglara mnogo spretnija, njome se brže opaljuje drugi metak, jer nema repetiranja i puška se ne skida iz ramena. Nedostaci dvokuglare su, pre svega, u tome što je dve cevi mnogo teže upucati da biju u jednu tačku. Upucavaju se tako da se drugi metak ispaljuje nekoliko sekundi iza prvog, da bi se dobio dobar pogodak u isto mesto iz obe cevi. To je takozvano upucavanje "metak za metkom". Razlog za ovo je visoka temperatura koja se razvija u cevi, koja je prvo pucala, tako da nastaje njeno istezanje i krivljenje prema drugoj, hladnoj cevi, za koju je vezana. Dakle, druga cev ovako izvijena, mora da pogodi isto mesto kao i prva. Ta izvijanja, naoko nevelika, prouzrokuju teške promašaje, ako cevi nisu upucane na rečeni način. U prilikama, kada nije potrebno to, veoma brzo opaljivanje metka za metkom, lovački karabin je u velikoj prednosti, a metak iz njegove cevi, bila hladna ili topla, pogađa uvek u isto mesto. Jedna cev je i zbog toga preciznija i pogodnija za daleka gađanja, za koja dvokuglara nije predviđena.